Istorijat

Više od šest decenija, tri imena

Na prvoj osnivačkoj skupštini davnog 25. marta 1945. godine formiran je sportski klub Metalac sa sedam sekcija fudbal, košarka, atletika, rukomet, hokej, rvanje i biciklizam. Žarka želja za takmičenjem u tek oslobođenoj zemlji nagnala je naše prve sportiste i njihove osnivače sa se odmah prihvate posla oko nabavke opreme i traganja za pogo-dnim terenima. Fudbaleri, atletičari i rukometaši , veliki rukomet, sme stili su se na stadionu Avala, sada stadion Crvene zvezde, košarkaši na Tašmajdanu, hokejaši na Tašmajdanu, biciklisti su imali širom otvorene drumove. Bujao je sportski život u tek osnovanom klubu Metalac. Naročito kada su sa svih strana nagrnuli mladi takmičari, omladinci, za koje su sve sekcije iskazivale veliko razume-vanje.

Tih prvih dana sportski rezultati su bili zaista sjajni. Tamičari u pla vim majicama imali su vidnu ulogu u svim sportovima, a navijači su ih svug de dočekivali raširenih ruku. Tako je to potrajalo, ali je vremenom poče la diferencijacija u uslovima za rad. Osnivač, Sindikat metalaca je imao i druge važne ciljeve i zadatke, a nedovoljno sredstava za ulaganje u sport, pa su se tako takmičari Metalca našli u prilično određenom položaju u odnosu na druga sportska društva u glavnom gradu i u zemlji. Funkcioneri svih sedam sekci-ja nisu klonuli, sportist i„plavih“ borili su se časno u svim elitnim konkurencijama, uprkos velikim nedaćama. Engleski sportsmeni, koji toliko neguju tradiciju, imaju običaj da tvrde da su osnovna klupska obeležja – ime kluba, boja dresovai stadion. Sve oestalo je kažu promenljivo. Menjaju se takmičari, menjaju se članovi uprave, pristižu novi navijači, ali klupska obeležja ostaju večito.

Kolektiv „plavih“, koji sada broji oko 3.000 članova, prekršio je sva tradicionalna verovanja, jer je od svih klupskih obeležja, silom prilika, zadržao samo boju. Plavu boju. Menjao je i ime i stadione, pa ipak ostao na nogama i nikad dosad nije bio brojniji. Šta se sve događalo u tim burnim, prohujalim vremenima, kroz kakve se sve oluje pobedonosno guralo napred da bi se spasla čast plave boje i takmičara koji nisu želeli da uzmaknu ni pred kakvom teškoćom i za koje nije bilo prepreke koju ne bi mogli da savladaju. Još od prvih dana u klubu metalaca obreli su se i mnogobrojni đaci i studenti, pa nije ni čudno što je Vladimir Dedijer, tada državni funkcioner, predložio da već razvijeno sportsko društvo i u samom imenu dobije obeležje našeg glavnog grada, prestonice. Predlog je prihvaćen i od leta 1950. godine sve sekcije su se takmičile pod imenom Beogradskog sportskog društva. Učesnici ovih zbivanja veruju da je Dedijer bio strao tveni navijač fudbalera BSK-a, koji su do Drugog svetskog rata bili naj-bolji u zemlji.

Tako je prvi put promenjeno ime. Boja je, razume se, ostala ista – plava, a o sopstvenom stadionu se nije ni moglo razmišljati. Sledeća odluka o još jednoj promeni imena donesena je tokom zime 1957. godine. Buktao je život u velikoj porodici Beogradskog sportskog društva, postizani su vrhunski rezultati i osvajani najznačajniji trofeji, ali je sve teže bilo obezbediti sredstva za normalan rad i napredak. U to vreme je jedna grupa sportskih radnika napustila Partizan i preuzela brigu o fudbalerima Šumadije koji se nisu takmičili u saveznom rangu. Na inicijativu Srbe Savića, pokrenuti su raz govori o spajanju BSK i Šumadije. Zamisao je i realizovana, a zajedničkim dogovorom došlo se do novog imena – Omladinsko sportsko društvo Beograd.

Kako je postignuta izvesna sta-bilnost u materijalnom pogledu, bilo je potrebno pronaći kuću u koju će se smestiti tako veliki broj spor-tista. Omladina Beograda, koja je prethodno dobrovoljnim radom izgradila stadion na Karaburmi, iznajmila ga je „plavima“ 1958. godine, a kasnije predala na trajno korišćenje. Košarkaši su pre toga dobili prostor u ulici Zdravka Čelara, tako da „plavi“ u godini proslave zlatnog jubileja, dovršavaju izgradnju ova dva velelepna sportska objekta. I dalje se širi razgranato stablo plave porodice, sada sa već duboko ukopanim temeljima koji garantuju bezbednost i prosperitet. Umesto hokejaškog i rvačkog kluba, koji više ne postoje, pojavili su se šahisti, xudisti i teniseri. Pojaviće se, sigurni smo, i drugi sportisti kojima će biti čast da stupe na bori lačku arenu sa plavim amblemom na grudima.

Od „klonfera“ do „romantičara“

Ubrzo po osnivanju sportisti Metalca su dobili nadimak „klonferi“, poput beogradskog Radničkog čiji su takmičari nazivani „šusterima“. Bilo je i milošte u tim nadimcima, ali i primetne poruge. Devojkama i mladićima koji su nosili plavi dres to nikada nije smetalo. Čak su se u javnosti i predstavljali kao „klonferi“, a u poslednje vreme košarkaši OKK Beograda su ovaj nadimak prihvatili kao svoju identifikaciju. Vremenom su naši takmičari prerasli u „romantičare“, najvišezahvaljujući vernim naijačima i sportskim novinarima, koji nisu zahtevali pobedu po svaku cenu i u svakoj prilici, već su znali da uživaju u interpretaciji veštine kojom su ih oduševljavali njihovi ljubimci. Pristalice plave boje, kojih je često bilo manje od onih što su se sakupljali na stadionima Crvene zvezde i Partizana, umeli su da kažu da se najbolja roba nalazi u omalenim buticima, za razliku od konfekcije u velikim robnim kućama. To je bio odgovor na sva moguđna podrugivanja iz drugih tabora.

„Plavo veče”

Tradicionalna klupska proslava “Plavo veče„, koja se decenijama od-ržava jednom godišnje, nastala je sasvim slučajno. U stvari, zbog nedostatka novca u kasi fudbalskog kluba, koji se tada, 1956/57. godine, takmičio pod imenom BSK. Trebalo je da fudbaleri otputuju u Zagreb na odigravanje prvenstvene utakmice, a novca niodkud, ni za najosnovnije putne potrebe. Član uprave fudbalskog kluba, novinar Todor Bulja, tehnički referent Sreta Begovac i fudbaler Petar Đorđević, glasno su se zbog toga žalili pred svojim prijateljima karikaturistima “Ježa„, Ferijem Pavlovićem i Miloradom Dobrićem. Tada je sinula ideja o priredbi koja bi nosila ime “Plavo veče”. Za samo pola časa dogovora, podeljena su zaduženja oko organizacije i za samo tri do četiri dana sve je sa uspehom obavljno. Prva priredba je održana u velIKOJ sali Kolarčeve zadužbine, uz učešće najboljih beogradskih gluma-ca i estradnih umetnika. Novac za put je obezbeđen – ostala je tradicija.

Umetnici na Karaburmi

Sportisti u plavim majicama uživali su oduvek velike simpatije među ljudima iz javnog i kulturnog života. Mnogi od njih su postali naši članovi sa odgovarajućim klupskim zaduženjima. Interesan-tan je spisak članova uprave fud-balskog kluba, sastavljen od vrhunskihumetnika. Da nabrojimo bar neke: Milivoje Živanović, Milan Ajvaz, M.Petrović Čkalza, D.Mihajlović Mihiz, V.Bulatović Vib, Dobrica Ćosić, Vladimir Dedijer, Mića Popović, Vojislav Voki Kostić, Radivoje Lola Đukić, Voja Nanović, Dragutin Dobričanin, Dušan Jakšić, Ljubiša Samarxić jedno vreme predsednik fudbalskog kluba i mnogi drugi. Novinari su ne jednom pitali slavnog glumca Milivoja Živanovića, za koji fudbalski tim navija, iako su unapred znali odgovor:
– Nisam samo plav, ja sam teget!

MILJAN MILJANIĆ O „KLONFERIMA“


-Prirasli za srce

Dugogodišnji savezni kapiten najbolzih fudbalera Jugoslavije, sada predsednik FSJ Miljan Miljanić, prilikom jedne posete prostorijama Omladinskog sportskog društva Beograd, rekao je o „plavima“ nešto neobično:
– Drugovao sam s’ mnogim „klonferima“, neke od njih ubrajam u najintimnije prijatelje, a s mnogima sam tesno sarađivao u svakodnevnim poslovima. Svi su oni na vrhunskom nivou, i kao prijatelji i kao saradnici, ali sam se uvek pitao zašto baš s njima, zašto s „plavima“? Zar nema i drugih! Moram da priznam da ste mi i dalje nerazjašnjeni zbog te vaše prevelike ljubavi i odanosti plavoj boji, kada svi znamo za vaše već tradicionalne finansijske teškoće i trud koji zbog toga ulažete. Ali, i za uspehe koje postižete… kako vam to uspeva? Čudni ste po mnogo čemu, a ipak toliko simpatični. Borbeni i na terenu i van njega, spremni na dokazivanje i bez tuđe pomoći. Ipak, prirasli ste mi srcu.

Svi dosadašnji predsednici

Prvi predsednik Sportskog društva Metalac bio je Dušan Ćorković. Ćorkovi^ je izabran 1945. godine, a kada je ime promenjeno u Beogradski sportski klub zadržao je funkciju. Od 1958. godine, kada je usvojeno novo, današnje ime Omladinsko sportsko društvo Beograd predsednik je Srba AndrejeviB, zatim Boža Tomić. Za njim slede Sveta Popović, Živko Mučalov, Miodrag Višnjić i po drugi put Živko Mučalov.

SRDAN ANDREJEVIĐ, predsednik Skupštine OFK Beograda
BLAŽO STOJANOVIĆ, predsednik Izvršnog odbora OKK Beograda
VLADIMIR MUGOŠA, predsednik Izvršnog odbora ORK Beograd
NIKOLA ŽIVKOVIĆ, predsednik OBK Beograd
JOVAN NINKOVIĆ, predsednik OAK Beograd
DUŠAN MARAVIĆ, predsednik OŠK Beograd
MIŠA ANTUNOVIĆ, predsednik ODŽK Beograd
GORAN BUBANJ, predsednik OTK Beograd