OAK Beograd

Retko u krugu velikih, uvek sa ponekim biserom spremnim za velika dela, Omladinski atletski klub bio je na početku, i do danas ostao oslonac, na čijim se ramenima uzdigla naša kraljica sportova.

Mladost usmeravana iskustvom i silnim entuzijazmom sportskih radnika, najčešće pravo atletsko obdanište i pored silnih bura i promenljiive sreće, zadržalo je sve odlike kluba, koji se uvek oslanjao, pre svega na školski uzrast. U večitoj želji da od silne dece, koja su defilovala kroz klub, jednog dana postanu veliki asovi. U ranim danima, OAK Beograd je iz svojih redova iznedrio i tri rekorderke bivše Jugoslavije.

Prvo je zlatnim slovima upisano ime Smiljke Kalušević. Olivera Stankov je druga u atletskoj dvorani slave sa rekordnih 5,280 bodova u sedmoboju, na Balkanijadi u Ljubljani 1986. godine. Nekako istovremeno, pridružila joj se i Samra Tanović, jugoslovenskim rekordom od 193 cantimetra u skoku u vis.

U monografiji povodom četiri decenije atletike u Srbiji, zapisano je da su 1949. godine na juniorskom prvenstvu Srbije u Senti, titule osvojili članovi Metalca i to: Trifunović na 100 i 200 metara, omladinkaBjelica u dalju i Pantović u visu, dok su se omladinskim rekordima okitili Trifunović na 200 metara i Popadićna 1000 metara.

Samo godinu dana kasnije, praktično tek formirani klub, ostvario je žetvu republičkih rekorda. Tada su u reprezentaciju ušli: Manojlović, Kalušević i Madžarević. Stručnim radom u to vreme, i godinama kasnije rukovodio je Slobodan Konstantinović. Trenirao je praktično sve discipline osim srednjih pruga, i udario snažan pečat na brojne generacije romantičara sa Karaburme.

Sjajan početak vrlo brzo, i pomalo nenadano, zamenila je kriza kluba. Nije bilo dovoljno stručnjaka, novac je stalno nedostajao i dugo se svake godine kretalo ispočetka sa pionirima i pionirkama, koji nisu dobijali priliku da se nametnu boljim rezultatima, bar u matičnoj sredini.

Retki su atletičari koji su u dugom periodu, sve do osamdesetih godina, uspevali da isplivaju iz prosečnosti.
Muški deo ekipe je zasenila reprezentativka u sprintu Verica Petrović, juniorska prvakinja države kojoj se po vrednosti rezultata približila Gordana Stojanović u skoku uvis. Ionako oslabljen klub, krajem sedamdesetih godina još više je uzdrman, kada je trener Zvonko Radovanović grupu atletičara poveo sa sobom u Partizan.

Neko bi takvu nepriliku propratio isticanjem bele zastave, ili bar skratio korak na putu do cilja, a u OAK Beograd desilo se suprotno. Upravo početkom osamdesetih godina počeo je veliki uspon, koji traje do današnjih dana.

Kao da je trebalo potvrditi koliko su u klubu sve karte bačene na mlade, već 1981. godine oboreno je sedam juniorskih i pionirskih rekorda Beograda, neki stari i po desetak godina. Tada je na scenu prvi put stupila Dejana Rakitić, koja je kao pionirka stekla pravo da učestvuje na seniorskom finalu Kupa Srbije, najavljujući ono što će godinama značiti u našoj atletici.

Ekipe su osvojile Kup Srbije za pionirke, Kup Beograda za mlađe juniorke i juiore, Kup Beograda za pionire, a državni prvaci među mladim sportistima postali su Dejan Dejanović, Dejana Rakita, Slavica Živković uz 17 pojedinačnih titula u Beogradu. Te izuzetno uspešne 1982. godine uprava je sezonu završila ocenom: “Pored izvanrednih takmičarskih rezultata, postignut je veliki uspeh u omasovljenju atletskog sporta u idejno-vaspitnom radu.“

Omladinske rekorde više gotovo niko nije brojao, jer su se umnožavali meteorskom brzinom. Već na početku 1983. godine na prvenstvu Beograda u višeboju za pionire i juniore, najviše titula osvojio je OAK Beograd, ali ono glavno je tek dolazilo.

Ubedljivo osvojeno prvo mesto u „B“ programu za seniore u Srbiji, drugo mesto u Kupu Srbije za juniorke, prva mesta u Beogradu u pionirskoj i juniorskoj konkurenciji.

Olivera Stankov i Dejana Rakita postale su reprezenatativke Jugoslavije, a mlađa pionirka Slavica Živković oborila je republičke rekorde na 60, 100, 200, 300, 400 i 600 metara.

Na tako dobro trasiranom putu, sasvim normalno primljena je informacija da je 1985. godine Dejana Rakita stigla na 26. mesto na listama najboljih juniorki sveta na 400 metara s preponama, dok je Olivera Stankov bila na 40. mestu u istoj discilini. Njih dve bile su glavne perjanice kluba, državne prvakinje i reprezenativke, atletičarke po kojima se prepoznavao OAK Beograd na svim velikim takmičenjima, a ekipni uspesi zasnivani su na njihovom učinku.

Već 1986. godine atletičarke su prve u Srbiji, pre favorizovanog Partizana, juniorke treće u finalu ekipnog prvenstva Jugoslavije. Kad su se na kraju godine sabirali rezulati svih delova OSD Beograd, nazdravljalo se Oliveri Stankov, najboljoj među seniorkama i Dejani Rakiti u konkurenciji juniorki. Bilo je to priznanje klubu, ljudima koji su na Karaburmi opet postavili čvrst atletski oslonac.

Naredne 1987. nisu bili interesantni samo plasmani u gradu, već su seniorke zauzele šestu poziciju u Prvoj saveznoj ligi, juniorke bile četvrte na ekipnom prvenstvu Jugoslavije, a po pet medalja zasluženo je na seniorskom i juniorskom državnom pojedinačnom prenstvu. Probudili su se najzad i muškarci, kiteći se titulom 1988. na Republičkom šampionatu, dok su devojke osvojile drugo mesto.

Klub je svuda ubirao simpatije, plenio mladošću i entuzijazmom, obeležio 1988. godinu kao do tada najuspešniju, dok je drugo mesto na ekipnom prvenstvu Jugoslavije stiglo kao iz najlepših snova.
Posle toga, desilo se nažalost ponavljanje istorije, i taman kada je ekipa stasala za neke visoke domete, gotovo sve što je vredelo 1988. godine prelazi opet u Partizan, na čelu sa Mirjanom Stojanović.
Šta drugo, rukave su zavrnuli treneri Novica Pantelić, Zoran Zdravković i Milan Vasiljević! Rezultati su brzo došli, i samo zbog nekoliko kikseva OAK Beograd je 1993. godine prepustio titulu državnog prvaka Crvenoj Zvezdi. Za tu godinu svi kažu: “Bila, ne povratila se”.

Vicešampionska titula je jedan od sjajnih podviga, kojim se klub diči. Te 1993. godine, na državnom prvenstvu su se istakle Gabrijela Markuš, Vesna Vuković, Tanja Majhenić, Gordana Vitić i Kornelija Pavičić.
I opet se raspala prva ekipa, svaki od naših rivala traži i na kraju dobija ono što mu treba. Mnogo odlazaka, čak i za neuporedivo jače i kvalitetnije, za OAK Beograd samo je još jedan znak za uzbunu i novi korak od samog početka.
Pa, ipak dovoljno da se 1994. godine osvoji četvrto mesto na seniorskom ekipnom prvenstvu Jugoslavije.

U klubu kažu, biće bolje idućih godina, svesni da vreme radi za silne generacije koje stupaju na Karaburmu, tražeći svoje mesto pod atletskim suncem. Tu su treneri da ih nauče prvim koracima i privuku čarobnom zovu kraljice sportova, koja je u OAK Beograd uvek imala privrženike romantičarskog zanosa.

Sažeta rana istorija kluba

* 21. septembra 1948. – Osnovan AK Metalac u okviru SD Metalac.
* 1953. – Smiljka Kalušević postavlja tadašnji državni rekord u bacanju koplja
* 1953. – Smiljka Kalušević postaje prvakinja SFRJ
* 1963. – Radivoj Korać prvak Srbije u skoku u vis
* 1986. – Atletičarke prvaci Srbije
* 1986. – Olivera Stankov najbolja među seniorkama u sedmoboju na Balkanijadi, gde postavlja i državni rekord, a Dejana Rakita među juniorkama najbolja na 400m u gradu.
* 1987. – Samra Tanović postavlja državni rekord u skoku u vis
* 1988. – Muška sekcija prvak Srbije, a žene vicešampioni
* 1988. – Rakita Dejana prvak Jugoslavije na 400m, 400m sa preponama i u skoku udalj.
* 1988. – Ženska štafeta 4x400m prvak države
* 1988. – Većina najboljih prelazi u AK Partizan
* 1993. – Vicešampioni države, a ponovo nam rivali uzimaju najbolje pulene

+ tokom celog postojanja atletske sekcije osvojeno je pregršt medalja u omladinskim selekcijama, a postavljeno je i nebrojano mnogo rekorda.