Poruka Joške Skoblara: Navijači, vratite se na Karaburmu!

October 11, 2013 by
Filed under: Intervju 

OFK Beograd ove jeseni slavi redak i skoro jedinstven jubilej na našim prostorima – 100 godina postojanja kluba i naše “romantike”. Prošlo je dosta sjajnih igrača kroz tamnoplavo-svetloplavi dres BSK-a i Metalca, pa ponovo BSK-a, te plavo-beli današnjeg OFK Beograda. Osvojeno je pregršt trofeja, a mnoge legende kluba danas su daleko od ovih balkanskih prostora, u svetu, gde ih po pravilu više cene nego ovde.

Jedna od tih istinskih legendi je pomalo zaboravljena od srpske javnosti, ali nikada od simpatizera plavo-bele boje – Josip Skoblar (70), genijalac, verovatno najbolje krilo i napadač kojeg je Evropa videla tih 60-ih i 70-ih godina, kada je uostalom svojim pogocima u dresu Olimpika iz Marselja zaslužio i “Zlatnu kopačku”.

Gospodin na terenu, pravi as, verujemo da trenutno nema boljeg sagovornika koji može da nam dočara nekadašnju atmosferu u klubu (nastupao za OFK u periodu 1959-1966), kada je odigrao 162 meča i postigao 63 pogotka, ali i učestvovao u osvajanju naša poslednja dva velika trofeja, titule pobednika Kupa – 1962, 1966. Bio je i u vicešampionskom timu sezone 1963/64. i zajedno sa saigračima igrao velike evropske utakmice našeg kluba.                                                                 

U karijeri je odigrao i 32 utakmice za reprezentaciju SFRJ (od toga 30 kao igrač Beograda) i 11 puta bio strelac. Osvojio je i dva naslova prvaka  i jedan kup Francuske, a kao trener splitskog Hajduka dva puta je podigao pehar kupa Jugoslavije.

Koliko je Josip Skoblar bio važan za OFK Beograd možda najbolje svedoče reči pokojnog Blagoja – Moše Marjanovića, kada su ga upitali za mišljenje ko je po njemu “novi Moša”:

“Sve što sam znao, prenosio sam igračima. Nesebično. Hteo sam da igraju brzo, racionalno, efikasno… Naročito sam voleo Savu Antića, a kasnije sam sve nade polagao u Skoblara. To je veličanstven igrač. Najkompletniji. Imao je sve. Čak jači temperament nego Antić. Trebalo je da Joška Skoblar igra centarfora i bio bi Moša svoga vremena. Znate, kao trener shvatio sam da se golgeter rađa. l mene niko nije stvorio, ni ja druge nisam mogao da naučim da daju golove. To je tako: imaš dar za to ili ga nemaš”, govorio je pokojni čika Moša o našem Joški.

Danas, Josip Skoblar živi na relaciji rodna Privlaka (kraj Zadra) – Marselj, gde je zaposlen u Olimpiku kao savetnik u klubu, ali je ipak bez kolebanja pristao da u intervjuu za naš “www.ofkbeograd.net” evocira uspomene iz perioda kada je nosio plavo-beli dres. Veoma smo zahvalni i njegovoj supruzi Ljiljani, koja je dosta pomogla da se ova priča zabeleži. Uživajte!

Poznato je da ste u Beograd došli na veoma zanimljiv način. Naime, naš dugogodišnji golman Petar Radenković bio je na odsluženju vojnog roka u Zadru, gde je igrao za vojni tim. Na prijateljskoj utakmici protiv zadarskog Metalca vas je zapazio i preporučio našoj upravi. To je bilo dovoljno da se preselite u Beograd. Možete li nam opisati malo bliže taj događaj, a ostaje čuđenje kako da neki geografski bliži tim nije prepoznao tako velikog igrača?

“Bio sam na meti klubova iz regije. Konkretno Hajduk, Dinamo i Rijeka bili su i te kako zainteresirani. Odlučio sam se za Beograd iz jednostavnog razloga, da što prije zaigram za A vrstu i da ostvarim svoj cilj odlaska u inozemstvo.“

Kažete da ste u Beograd došli, iako su za vas bili zainteresovani Hajduk i Dinamo, članovi tadašnje velike četvorke, da biste što pre zaigrali u A timu i što pre otišli u inostranstvo. Da li to znači da su timovi iz Beograda imali određene povlastice u odnosu na ostatak zemlje, da su oči javnosti nekako više bile uprte ka prestonici ili je to imalo čak i neke političke konotacije. Zaista je iznenađenje da je iz OFK Beograda u to vreme bilo lakše doći do nekog zacrtanog cilja u karijeri, nego iz neuporedivo bogatijih klubova, koji su se menjali kao osvajači naslova prvaka države iz sezone u sezonu ili je razlog veća igračka konkurencija u tim klubovima.

Da, igračka konkurencija, apsolutno je kvaliteta uvijek na prvom mjestu, ali što si bliže oltaru…”

Da li je tačno da ste bili na probi u Hajduku pre dolaska u Beograd i da je Ive Radivojević, tadašnji trener Splićana, rekao da se vratite u Zadar i kako se kasnije ispostavilo tako neposredno učinio našem klubu veliku uslugu?

Nisam bio na nikakvoj probi, nego na razgovoru sa čelnicima kluba (Hajduk), a kako nisam stekao dojam da bi trebalo da odmah budem angažiran, tražio sam konkretniju ponudu.”

Status OFK Beograda šezdesetih? Nadimak “romantičari”? Da li se naš stil igre razlikovao od ostalih ekipa?

“Netko od novinara tih godina nam je podario nadimak ROMANTIČARI, ali ne znam povod. Nismo se razlikovali od ostalih, sistem igre je bio 4:3:3 (četiri beka, tri vezna, tri napadača). Razlika je bila u kvaliteti, bili smo pojedinačno drugačiji od ostalih.“

Atmosfera u klubu tada? Da li je u našem taboru nekako više vladala porodična atmosfera nego u drugim ekipama? Ako jeste, možete li nam navesti neki primer…

“Atmosfera u klubu odlična, ali rezultat je diktirao sveukupno stanje. Bilo je i kriznih razdoblja, ali bili smo profesionalci i živjeli od našeg  zanimanja. Dosta smo se družili!“

Kada se prisetite tog vremena, koga iz našeg tabora najviše pamtite po dobru?

“Ne bih nikoga posebno izdvajao, bili smo skup različitih mentaliteta, skupljeni od svukud pomalo, različitih nacionalnosti, što nam je davalo posebnost u odnosu na ostale klubove.”

Raki Aranđelović. Više od fizioterapeuta?

“Da, Aranđelović je bio posebno omiljen, bio je uvijek spreman uskočiti, svih 24 sata. Istina je da smo ponekad i zloupotrebljavali njegove kvalitete, uvijek u dobroj namjeri, što je stvaralo dodatnu pozitivnu atmosferu. Da, bio je više od fizioterapeuta. Apsolutno!“

Možete li da nam opišete atmosferu koja je tada vladala na tih godina punom Omladinskom stadionu? Mlađi navijači mogu samo iz retkih slika da vide pune tribune, nažalost, sada praznog stadiona.

“Atmosfera je bila dobra, bilo je dosta i onih gledatelja koji nisu bili naši navijači, već simpatizeri, došli bi uživati u igri, golovima i atraktivnim potezima na terenu.“

Da li je naš klub bio popularan i poštovan i na gostujućim terenima širom SFRJ i da li smo imali pristalice i iz drugih gradova? Na gostovanjima i dan-danas srećemo naše navijače koji žive van naše prestonice…

 “Da, bili smo poštovani na svim stadionima, respektirani i poštovani. Svi su znali da mi možemo dobiti svakog i ne ostati dužni spektakl.“

Evrokupovi. Koje naše utakmice najviše pamtite. U našoj istoriji, dok ste branili plavo-beli dres, pobeđivali smo Juventus, Napoli, Fejenord i mnoge druge, te igrali i polufinale KPK-a….

“Utakmice sa Juventusom bile su tri, Torino, Beograd, pa Trst. Treću odlučujuću izgubili smo u vrijeme možda ponajbolje ekipe na kontinentu, sve sami reprezentativci sa velikim Sivorijem. Kakve tri utakmice za pamćenje!!! Dočekivani smo sa velikim respektom, s obzirom na to da smo i mi imali velikih evropskih i svjetski poznatih igrača.“

Zašto smo pristali da treću utakmicu sa Juventusom igramo u Trstu? Finansijski momenat ili…?

“Radi novaca!”

Igrali ste i za reprezentaciju Beograda koja je predstavljala naš grad u Kupu sajamskih gradova. Možete li nam reći nešto više o tome i kako se sastavljao tim za te mečeve?

“Na tim utakmicama reprezentacije Beograda, Samardžić i ja bili smo redovni članovi ekipe. Ipak su se birali najbolji igrači triju beogradskih klubova: OFK-a, Zvezde i Partizana. Domaćin je redovno bio stadion JNA.“

OFK Beograd je dosta putovao po skoro svim svetskim kontinentima u to vreme. Čega se posebno sećate?

“To su bile turneje za sva vremena, uglavnom u zimskoj pauzi. Sjećam se jedne u Egiptu, Aleksandrija; bolova za vrijeme utakmice i operacije slijepog crijeva odmah nakon utakmice. Raki je cijelu noć bdio nada mnom. Sutradan sam na TV gledao utakmicu Zamalek – OFK Beograd.“

Naši osvojeni kupovi. Za finale sa Dinamom ljubitelji fudbala i dalje pričaju da je bilo jedno od najblistavijih…

“Apsolutno, najbolje finale za većinu ljubitelja nogometa. Ostat će kao najveće finale ikad odigrano. 1962. godine dobijeno finale, protivnik je bio Spartak, vrijedilo je osvojiti.“

Vicešampionska titula u sezoni 1963/64. Šta nam je nedostajalo da bar jednom tih godina budemo prvaci posle Drugog svetskog rata i osvojimo našu šestu titulu? Vama te sezone, a nešto starijoj generaciji 1953/54? Da li se u fudbal mešala politika? Da li je tadašnja velika četvorka imala određenih povlastica?

“Baš se ne sjećam svih detalja, svakako da je velika četvorka diktirala i krojila konačnu tablicu. Ne bih rekao da je bila umiješana politika niti da je velika četvorka imala određenih povlastica, ipak smo možda i sami krivi za konačne rasplete.“

Tada ste bili možda i najomiljeniji od naših igrača među Beogradovom publikom. Zanimljivo je još jedno sećanje našeg starijeg navijača, tada školarca. Ispričao nam je da dok su bili u školi, na časovima fizičkog vaspitanja, svi dečaci su podvijali zadnji deo svojih, u to vreme kraćih šortseva da “idu u V”, imitirajući vašu praksu, jer ste vi tako često radili.

Čuveni “tri S” (Skoblar, Santrač, Samardžić), komentar…

“Samardžić i ja bili smo stalni članovi A reprezentacije. Velika je nepravda što Samardžić nije bio član reprezentacije na SP u Čileu. Kategorički tvrdim da bismo s njim ili s nekim drugim klasičnim desnim krilom, a bilo ih je, bili svjetski prvaci. Za Santrača, nažalost, selektori nisu imali sluha.“

Kako je došlo do toga da ste prebačeni sa krila u navalni trio.

“Igrao sam na poziciji lijevog krila do trenutka kad je Đaić upao u reprezentaciju. Tada sam s pozicije lijevog krila prebačen na mjesto centarfora. Ali, to je bilo samo u reprezentaciji. Moram priznati da sam to mjesto volio više nego mjesto krila, tako su moje golgeterske sposobnosti došle do punog izražaja.“

Uopšte, promenili ste dosta pozicija u timu, a igrali ste svojevremeno na oba krila. Koja strana terena vam je više prijala za napad? Takođe, rokirali su vas i Banovića, pa je on prebačen na krilo. Možete li i o tome nešto više da kažete?

“Na mjestu desnoga krila igrao sam samo jednom, i to na mom prvom nastupu za reprezentaciju Jugoslavije. Bilo je to Jugoslavija-Mađarska, prijateljska utakmica, moj neslavni debi (2:4). Ako se po nečem ružnom prisjećam moje nogometne karijere, onda je to ta utakmica na mjestu desnog krila s brojem 7.“

Reprezentacija. Sigurno je vrhunac karijere vaše učešće na SP u Čileu, gde smo dogurali do polufinala? Možete li izdvojiti neke od vaših reprezentativnih nastupa? Možda utakmica u kvalifikacijama za EP protiv Nemačke, kada ste bili strelac pobedonosnog gola?

“Apsolutno je to utakmica sa Njemcima, kvalifikacije za evropsko prvenstvo, rezultat 1:0, ja strijelac. Imali smo prvo mjesto u grupi, odlazak na finale u Italiju. I zamislite paradoksa, nisam pozvan na finalni dio. Donesen je u međuvremenu novi zakon po kojem igrači koji igraju za inozemne klubove ne mogu nastupati. Da čovjek ne može vjerovati!  Bio sam razočaran ljudima koji su donijeli takvu odluku. Od utakmica koje posebno pamtim je i utakmica Čehoslovačka-Jugoslavija, polufinale svjetskog prvenstva, ostala je gorčina zbog načina na koji smo utakmicu izgubili. Bilo je čudesno, iako smo cijelu utakmicu igrali viktorije, na kraju smo izgubili 3:1“.

“Zanimljivo” je da je na toj utakmici, kada ste rešili pitanje pobednika na meču sa Nemcima, komentator, čuveni Mladen Delić, euforično uzvikivao: BRAVO, LAMZA, kao da je gol postigao tadašnji napadač Dinama, a ne vi. Možda to ide u prilog našoj ranijoj priči o popularisanju tadašnje velike četvorke.

Takođe, možemo vam izneti još jednu zanimljivost, kad već pričamo o nacionalnom timu i našem klubu. Skoro smo imali prilike da pričamo sa jednim našim starijim navijačem, koji je rođen u Sisku, a posle ratnih dešavanja stalno je nastanjen u Beogradu. Kada smo ga upitali kako je odlučio da navija za OFK Beograd, gospodin Mile nam je rekao da je kao dečkić pratio prijateljsku utakmicu protiv Mađarske i da je zapamtio Skoblara i Samardžića iz OFK Beograda, te da od tada redovno prati svoj klub.

Možete li sastaviti vaš idealan tim OFK Beograda?

“To je onaj iz 1963/64 sa Vidinićem na golu (Blagoje Vidinić, Dragoljub Marić, Momčilo Gavrić, Blagomir Krivokuća, Miroslav Milovanović, Dragan Gugleta, Josip Skoblar, Stojan Milošev, Sreten Banović, Spasoje Samardžić, Srđan Čebinac) i onaj 1966. godine sa 6:2 protiv velikog Dinama iz Zagreba (Đorđevic, Milovanović, Grujić, Vukašinović, B. Krivokuća, Gugleta, Samardžić, Dakić, Santrač, Skoblar, Banović). Ostaje gorčina što 1963/64. nismo bili prvaci!?“

Da li ste ostali u kontaktu sa nekim od saigrača iz našeg slavnog perioda?

“Neke vidim na stadionu kad dođem u Beograd. Sa Pajom se čujem ponekad. Nekih više nažalost nema. Teško je u ovim vremenima pratiti dinamiku našega posla.“

U vašem periodu u OFK-u niko od najboljih igrača nije promenio klub. Dosta godina ste igrali zajedno, u sličnom sastavu. Znači da su atmosfera i uslovi u OFK-u bili na najvišem nivou?

“Nismo tražili pored kruha pogače, imali smo svega na pretek.“

Da li je tačno da su se dok je trener bio Milić u timu pojavile podele i klanovi?

“Što se tiče Milića, nisam stekao takav dojam, čak naprotiv, sve je bilo u najboljem redu.“  

Iako je tada važilo pravilo da se u inostranstvo moglo tek sa 28 godina, vi ste uspeli da izdejstvujete dozvolu da napustite SFRJ u 25. Kako je došlo do toga?

“Tako sam odlučio, nema toga režima ili vlade koja je mogla odlučiti drukčije. Potpisao sam ugovor sa Hanoverom 96 i otišao. Bilo je natezanja oko dozvole Saveza, izgubio sam pola godine neigrajući. Na kraju se sve dobro završilo uz blagoslov ondašnjeg Titovog režima!? “

Posle Nemačke, zvezdane trenutke ste doživeli u dresu marsejskog Olimpika, kada ste, između ostalog, dobili “Zlatnu kopačku Evrope” i gde i dan-danas imate status žive legende. Igrajući u Marselju, tri puta ste bili prvi strelac lige, a 1970/71, kada ste osvojili “Zlatnu kopačku”, postigli ste čak 44 pogotka, što je i dan-danas rekord u francuskoj ligi. Od svih osvajača priznanja za najboljeg golgetera Evrope, samo su Rumun Georgesku sa 47, odnosno Argentinac Jazalde sa 46 postignutih pogodaka u toku jedne sezone bili uspešniji od vas! U Francuskoj su vam dali i nadimak Dalmatinski Orao!

“Imao sam ja svoje zvjezdane trenutke i u Bundesligi, o njima se nažalost manje priča. Istina je da sam u Marselju doživio vrhunac bogate karijere.“

Ipak, da li vam je vreme provedeno na Karaburmi nekako ostalo u najdražem sećanju?

“Karaburma, da, to razdoblje značilo mi je mnogo. Postao sam rano prvotimac i A reprezentativac preskočivši sve selekcije i tako sam na najbolji mogući način otvorio vrata inozemnoj karijeri.“

Na glasanju koje se vodi na oficijalnom i neoficijalnom sajtu za igrača koji je obeležio našu istoriju, i te kako se dobro kotirate? Da li ste pogledali trenutne rezultate glasanja i da li vam ovi podaci znače?

“Vrijeme nemilosrdno ide naprijed, nisam od onih koji sanja prošlost, ali mi apsolutno godi kad me pominju u svim anketama, znajući da to nije samo radi loptačkih vrlina, one druge ljudske ostaju zauvijek.“

Kako to da se nije desio vaš povratak na Karaburmu. Da li su se, između ostalog, tome možda isprečila ratna dešavanja i politika?

“Moj povratak na Karaburmu nije se ostvario jer je tako diktiralo pravilo ponude i potražnje. Rijeka je reagirala najbrže i najkvalitetnije za nastavak moje igračke i kasnije moje trenerske karijere.“

Današnje stanje u našem fudbalu i OFK Beogradu je daleko od onog od pre pedesetak godina. Tribine su puste, stadioni oronuli, rezultati nisu na nivou. Znamo da niko nema čarobni štapić, ali šta po vama treba uraditi da se vrati ponos pre svega našem Beogradu, ali i celom našem fudbalu.

“Stanje u nogometu je generalno u padu na svim ovim prostorima. Igrača ima. Kriza rukovođenja je prisutna generalno. Drastične promjene u društvu dostigle su nikad siromašniji nivo, kako u sportu tako na svim ostalim nivoima društva. Sve se svodi na to da uzmemo vlast i da se preko vlasti najamimo ne birajući sredstva! Čast izuzecima, kojih je vrlo, vrlo malo.“

Nekada su navijači dolazili na stadione zbog pojedinih igrača, a sada je došlo vreme da naša deca iz omladinske škole ne odigraju ni čitavu jednu polusezonu, a da odlaze u druge klubova. Kakvo je vaše mišljenje?

“Danas se životari ili bolje rečeno živi od prodaje i stvaranja uvjeta da stvorimo kako bismo prodali. To je naravno pravilo za sve klubove, pa i za OFK Beograd. Pa OFK je koliko znam imao dosta dobro organiziranu ekipu po tom pitanju.“

Ovog septembra slavimo redak jubilej na ovom prostorima – 100 godina postojanja kluba! Da li se osećate ponosnim zbog toga.

“To je iznimno veliki trenutak i veliki jubilej. Svakako da mi je izuzetna čast što sam bio akter u takvom jednom klubu.“

Hvala što ste izdvojili vreme za naše, pre svega mlade navijače, želeli smo da pokušamo, na bar ovakav način, da im prikažemo jedno vreme koje je za nama, a o kojem svi mi maštamo da se vrati. Možete li uputiti našim navijačima i poštovaocima fudbala i našeg Beograda poruku za kraj ovog intervjua?

“Želim OFK Beogradu da se vrati putevima stare slave, da se navijači vrate na Karaburmu i da uživaju u novoj OFK romantici.“

Ofkovci, poslušajte našu legendu i vratite se na tribine svog kluba, sad je pravi momenat za tako nešto i nema ponovo VELIKOG BEOGRADA bez njegovih navijača!

Elem, sve što je lepo ima kraj, pa i ovaj naš veliki intervju sa Josipom Skoblarom. Mogao bi naš Joška još satima da priča o plavo-beloj istoriji, a mi da ga slušamo i prenosimo vam njegove reči, ali neka, ostavićemo nešto i za kasnije. Možda već za 1. septembar i proslavu 100 godina našeg kluba. Nadamo se svi da ćemo tada ugostiti Skoblara na našoj Karaburmi i zajedno sa njim, ali i ostalim legendama koje su decenijama pronosile slavu OFK Beograda, proslavimo važan rođendan i da u novi vek romantike uđemo još jači. OFK Beograd to svakako zaslužuje!

Comments

Napišite šta mislite...
i da, ukoliko želite sličicu pored vašeg komentara, nabavite gravatar!